Nema posla a da nije posao

Nema godišnjeg. Ako nas dvojica odemo na godišnji, propade selo. Niti ko ima saranit ljude, niti ko ima vodu naći. A neće niko da se uhvati krampa i lopate. Da hoće – lako je pos’o podijelit. Evo vami ovih osom sela, evo nami ovih osom sela i svima dobro. A on samo gleda kako da utekne u grad i da se ne vraća. Zato mora ko ima

Hercegovački je duvan, dvije marke. Najbolji. Uzmi. Neko mota, a ja volim ovo. Škija. Jebi ti njega, ovaj ne grebe pluća. Pero, koju ćeš sad pivu? Ili bi radije još jednu jabuku? Mile, ponesider meni pivu, iz gajbe, i daj Peri još jednu jabuku ako ima.

Radimo za sebe. Kome šta treba. Kopamo bunare i rake. Naučio konj raditi, pa to ti je. Nije više ni radi para. Ja sam ud’o ćerku, sin mi radi u Sloveniji… I kaže on materi: “Nemoj da čujem da je ćaća otiš’o raditi, glavu ću mu odsjeć. Sad našao da radi kad može da odmara. K’o da mu fali svega.”

Radim sve na svijetu što postoji. Sve. Ubaci me u kuću i reci šta hoćeš. I u kuću i van kuće i oko kuće. Za mene nema posla da ne valja. Ako hoćeš da ti šaht prelijem, imam i za to. Ako hoćeš bunar da ti iskopam, dogovorimo se. Nema posla da nije posao. Mene ne zanima šta se radi. Ja imam pumpu samo govna da vadim. Posla ima kol’ko hoćeš. Trideset poziva imamo dnevno. U svesku ih pišemo. Svi hoće da njih prve riješiš.

Ti mene dovedeš da se odradi i ja ti kažem koliko je para i nemamo više šta pričati. Tebi je puno, a ja spustim pedeset maraka. Nikad ja nisam precijenio. A kad vidiš kako sam povuk’o, ti mene nagradiš. A uvijek tako bude. Nas dvojica dnevnica po 40 evra. Otprilike. Naše je koliko ćemo povući i koliko ćemo brzo. Ne volimo otezati i to ti je. Draže mi povući, pa sjesti ovdje i popit deset piva, nego od zore do mraka krampati i ne stići. Šta nama i treba da se uradi posao kad triest godina radimo isto? Znaju i ruke i leđa kako je najlakše i najbrže.

Nami dvojici ništa nije teško kad sam petsto bunara iskopao ručno i kad sam petsto raka iskopao ručno. I onda nemam ja tebi šta govoriti šta je najteže raditi. Za mene nema ništa teško. A najteže je kad dođeš čovjeku i kažeš: Alal ti para, do viđenja! Od takvoga bježi preko plota i njiva koliko moreš trčat.

Spavam tri sata. Meni dosta. Ja se odmorim. U jedan ležem, oko četiri sam po njega i na radilište. Šta ću odmarat? U ratu smo odmorili. Njemu rek’o doktor da ima proširene vene i da će umrijeti ako stane. A ko je nast’o, taj je i nest’o. Kol’ko bi ti njemu dao? Kol’ko? Čuješ, Pero? Pedeset i tri! Toliko ti ni Smilja nije davala. Sedamdeset i dvije, baćo, sedamdeset i dvije! Nije ga rad ubio, što će ga ub’t kad voli rad’t.

Ja vode ne pijem nikad. Samo deset piva. Dvije godine sam gled’o prostatu. Doktor me pita šta sam pio. Šta ću pit, velim, ako neću pivu? I zimi i ljeti samo pivu deknem i ja morem koliko treba i koliko kažeš. Kakva voda, vode ne pijem ni bunare kad kopamo! Pivu prinesi i ti si svoje namakeo za taj dan.

Nema godišnjeg. Ako nas dvojica odemo na godišnji, propade selo. Niti ko ima saranit ljude, niti ko ima vodu naći. A neće niko da se uhvati krampa i lopate. Da hoće – lako je pos’o podijelit. Evo vami ovih osom sela, evo nami ovih osom sela i svima dobro. A on samo gleda kako da utekne u grad i da se ne vraća. Zato mora ko ima.

Nema tih para koje ti meni možeš platiti da ja ležim. Nema. Bio sam u Opatiji pet godina, radio hotele Agava grand milenijum. U Frankfurtu sam radio. I u Berlinu. I ne možeš ti mene sade platiti da ja sjedim i ležim. Ne znam da se odmaram. I kad je svetac i mlada nedjelja – ja uteko na Savu ili na Unu, u ribu. Zabacujem i hvatam somove.

Raka ti je 250 maraka. To je finito. Nekada “hiltovkom” tučeš. Oni dolaze, a ti završavaš. Zoka pregoni. Njemu je sto maraka dnevnica za sve. I onda on meni kaže da je on bolji kad radi dvije nedjelje nego ja kad radim dva mjeseca. A on ne razumije da ja ne mogu biti da ne radim. Jeblo te sto maraka. Ja osamdeset, ti sto. Jà i nauke. Đe ima da dvaest maraka pravi razliku? Nema niđe, ali on misli da je bolji što je skuplji.

Ja sam radio vani i ja ovdje mogu uzeti k’o i vani. Dajde, Zoka, ljudima piće, ja ću platit. Šljive ovdje nisu rodile tri godine. Samo jabuka. A dobra je, samo je valja dobro oladiti. Najbolja je ona kad se miješa, ali nemaš s čim miješat, mraz sve ubio. Kako procvjeta, eto minusa i sve satare. Druga godina kako samo jabuka rađa. Dobra je kad ti velim. Zoka uzima od istog čovjeka rakiju ako nema dvaest godina. Nikad nije bila da je ne moreš pit.

Ja imam 87 kila od svoje devetnaeste. A sad mi je pedeset i dvije. Grama gore, grama dolje. A radio sam ti jedne godine i u javnoj kući. Ka’em ti da nema šta nisam radio. Od 16 ženskih boli glava, sedamnaesta ima jedno 97 kila. Četrnest mušterija za noć ima. Ove ostale po jedanest-dvanest. Ja kad ti velim. Neće muško da ga žulja. Šta će mi kosti, daj mi mesa.

Danas smo kopali čovjeku… Ima čovjek kuruzanu. Znaš šta je kuruzana? Pojata. I sad hoće čovjek kuruzanu… Imaju ona tri stuba što idu u zemlju i njemu to sad ne odgovara i neće da je sruši i baci, već hoće da je prenese ovamo u voće. I to smo danas iskopali, zašalovali, zalili i uradili. I sad samo uzeti osam ljudi i nanijeti. Šta ću se umoriti? Dao nam čovjek 250 evra i gotovo.

Odemo da očistimo četiri bunara. Četiri bunara uzimamo hiljadu maraka. I belaj: postavili sve i na prvom bunaru zakaza pumpa. Tri pumpe imam, “šveđanke”, koje su sigurno, neću ti lagati, jedno tri hiljade evra. Tri i po. I ova što sam se kleo u nju izdala. I od te je juče dan otišao. Prekin’o sam sve raditi. I tu sam sinoć ja pumpu remontov’o pred kućom nas dvojica. Možeš ti zamisliti: svašta smo živo radili i da smo našli da je kabl u prekidu. I ajde ti sad nađi đe je! I ništa. Završimo. Komplet kabl zamijenimo. Al izgubi ja, čovječe, četiri bunara!

Ti kad ležiš u sobi, ima 30 komaraca i svi na tebe idu. Jesi ti vidio šta je juče bilo sa mnom? Mene neke muve u Pavićima, u Piskavicu kad sam doš’o, pojedoše živa. Krv ide. Uhvati se čovjek neke šprice, kaže prsk’o konje. Ja kažem: Rođeni, pršći po meni! Švajcarac je, ne znam mu ništa reći, ali vidim da na kobili nema nijedne muve. Samo se okrećem, on me šprica. Ljudi, vjerujte mi da me od deset do pet nijedna ujela nije.

Ja ljudi dosta znam ovdje kod nas koji su se ženili, a znam i ove koji se nisu ženili i koji su se rastali. Upadne u godine, pa se objese o šljivu. Nađi je, jebem mu svetu nedjelju, pa neka je bez noge, ali je nađi! Ne može se durati bez njih. Bez njih nema života. Moja je bila u Njemačkoj mjesec dana, ja čestito nisam jeo dok je ona bila tamo. Šta god da napravim – nije ni za krmke.

Imaju dva brata u mene u Niševićima. Na njih dvojicu hiljadu kila mesa. Ja sebi nikako ne mogu doći! Ovaj zakl’o krmka od 350 kila, ovaj drugi od 250. Onda jaradi, janjadi. Ljudi, kad možete to pojesti? Oni ne priznaju jelo nijedno ako nema dvije-tri kile mesa u njemu. A ja kad kod njih dođem i kad ganjam… Hoću, bolan, da uhvatim zrno gra’a, ja ne mogu uhvatiti od mesa! Niđe zrna nema! Ja doš’o na gra, niđe gra’a nema. Reci ako lažem.

Ja ga vozio u petak u Banju Luku. On u golfu pjeva Žareta i Gocija do Banje Luke. Iz Banje Luke se vraćamo, pjeva stalno. Ja dolazim u Omarsku i gonim ga kući. Ubija se u nedjelju naveče. Siječe se. To je crno. Višlji od mene za pedeset centi. Ne bi ga nacrt’o niko od ljepote. To ne može niko. Takvoga momka svijet nije… Brat moj..

_{Preuzeto: Oslobođenje}