Tarik Đođić:”Kad dijete od roditelja, ili žena od čovjeka traži, u oči se gledaju. A kad roditelj od djeteta išće, ne može u oči gledati, stid, pa pogled obori. “

Većinu dogovora, čak i o naizgled krupnim stvarima, Alma i ja postigli smo prešutno, samo se pogledavši. Ali, taj nam je bio posebno važan, najkrupniji, pa smo ga i riječima ozvaničili: “Roditeljima se, dok su živi, ima pomagati, svako svojima. Ako neko sam nije u mogućnosti, onaj drugi će priskočiti.

Nije može li se, mora se. I nije nam reći ni uh!”Pertle sam na kućnom pragu, kad bih krenuo u čaršiju, znao vezati deset puta. Zaveži, odveži, zaveži. Po posahata. Dok mati skonta da odoh. Odoh ja, mama. Sačekaj još malo, rekla bi ona iz kuhinje. Onda bi izišla, ja bih digao glavu, oči bi nam se srele i ona bi mi pružila novčanicu. Ako je situacija bila dobra, ne bi ništa rekla. Samo bi se nasmijala. Ako situacija nije bila dobra, izrekla bi i vremenski okvir: sutra, ili tri dana, ili ova hefta. To je, naime, bila napomena, koliko bi mi novčanica trebala trajati. I opet bi se nasmijala, sve gledajući me u oči, pa bi se vratila u kuću. Nana bi sačekala da ona zamakne iza zida, prišla mi na avlijskoj kapiji, izvadila neku novčanicu manju od one mamine, pogledala u oči, zagrlila me i rekla: nek imaš. I čuvaj. Ja bih onda krenuo niz mahalu, u čaršiju.

Pričao mi je neki dan drug, dobar čovjek, suprug i otac, pažljiv sin, o njegovoj majci. Imala je, veli, penziju, malu, ali njoj dovoljnu, knap. Ja bih doturio malo, jednu stoju mjesečno, recimo, da ona može unuke počastiti ili za bajram baklavu ispeći. Potrefila mi se dva teška mjeseca, slabo sam materi i išao, a na onu njenu stoju zaboravio. Kad sam napokon otišao, sjeli smo, a ona mi, pognute glave, gledajući u pod ili u vrhove papuča, samo reče: sine, znaš… I ja u momentu shvatih da sam dva puta po stoju zaboravio. Izvini, mati, evo, zaboravio, izvini. Kad dijete od roditelja, ili žena od čovjeka traži, u oči se gledaju. A kad roditelj od djeteta išće, ne može u oči gledati, stid, pa pogled obori. Nemoj me, sine, molim te, da od tebe pogled obaram. Nikad više nisam ni zakasnio, a kamoli zaboravio, rekao je moj drug.Nije nam reći ni uh.

Doći će tren kad će se oči naše sa našim očima morati sresti. A gadno će biti ako tada pogled oborimo.

Preuzeto: Tarik Đođić/FB (17/08/2021)

Tarik Đođić je generalni direktor i menadžer Al Jazeera Balkans. Bio je savjetnik predsjedavajućeg Vijeća ministara Bosne i Hercegovine, direktora Sektora za međunarodnu ekonomsku saradnju – Vanjskotrgovinska komora Bosne i Hercegovine i generalnog sekretara Privredne komore / Vanjskotrgovinske komore Bosne i Hercegovine.

Đođić tečno govori engleski i ruski jezik, govori njemački i turski.

Predsjednik je udruženja nevladinih organizacija “Halal Europe” i član Odbora za hadž u Bosni i Hercegovini, kao i član Skupštine Komore EURO.

Autor je knjige kratkih priča “Čuvarkuća” i zbirke priča “Divojka”.